Христологија ( — Помазаник, онај који је примио помазање) је хришћанско учење о две природе у личности Исуса Христа. Учење је успостављено на Васељенским саборима (Првом, Четвртом и Шестом) синтезом новозаветних података и византијске патристичке теологије. Исус Христос, Син и Логос Божији, друго је лице Свете тројице за којег Никејски Символ вере (чл. 2-7) тврди да је рођен пре векова од Оца („Светлост од светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног а не створеног, Јединосуштнога Оцу...“). Ово исповедање вере Никејског васељенског сабора (Никеја, 325) које, насупрот аријанској јереси, сведочи једносушност с Оцем развијено је и појашњено на Трећем, Четвртом и Петом васељенском сабору на којима су оповргнута различита јеретичка учења настала после Никејског сабора а која су порицала било једну од две природе, божанску или човечанску, било стварност људске воље у ипостаси Сина. Четврти васељенски сабор (Халкидон, 451) усвојио је догму по којој је Исус Христос оваплоћени Син Божји (Јн. 1, 14), истини Бог и истинити човек, једносуштан Богу и невидљив по божанској, а једносуштан нама по људској природи, при чему су ове две природе савршено и тајанствено сједињене у божанској ипостаси Логоса Божјег: несливено, непроменљиво, нераздељиво и неразлучно. А Шести васељенски сабор (Цариград, 680 - 681) потврдио је да Син Божји има две природне воље и енергије - створену и нестворену - сједињене нераздељиво у јединственом субјекту Логоса.

Христологија ( — Помазаник, онај који је примио помазање) је хришћанско учење о две природе у личности Исуса Христа. Учење је успостављено на Васељенским саборима (Првом, Четвртом и Шестом) синтезом новозаветних података и византијске патристичке теологије. Исус Христос, Син и Логос Божији, друго је лице Свете тројице за којег Никејски Символ вере (чл. 2-7) тврди да је рођен пре векова од Оца („Светлост од светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног а не створеног, Јединосуштнога Оцу...“). Ово исповедање вере Никејског васељенског сабора (Никеја, 325) које, насупрот аријанској јереси, сведочи једносушност с Оцем развијено је и појашњено на Трећем, Четвртом и Петом васељенском сабору на којима су оповргнута различита јеретичка учења настала после Никејског сабора а која су порицала било једну од две природе, божанску или човечанску, било стварност људске воље у ипостаси Сина. Четврти васељенски сабор (Халкидон, 451) усвојио је догму по којој је Исус Христос оваплоћени Син Божји (Јн. 1, 14), истини Бог и истинити човек, једносуштан Богу и невидљив по божанској, а једносуштан нама по људској природи, при чему су ове две природе савршено и тајанствено сједињене у божанској ипостаси Логоса Божјег: несливено, непроменљиво, нераздељиво и неразлучно. А Шести васељенски сабор (Цариград, 680 - 681) потврдио је да Син Божји има две природне воље и енергије - створену и нестворену - сједињене нераздељиво у јединственом субјекту Логоса.