Аријанство је христолошко учење које је проповедао Арије, свештеник у Александрији у Египту. Суштина његовог учења се састојала у разликовању Бога као творца и Христа као божјег створења, што се косило са правоверним учењем о светој Тројици. Арије је сматрао да Христ није исто што и Бог, већ да је он син Божји, којег је Бог створио. „Бог није одувек био Отац; постојало је време када је био сам, и када још увек није био Отац: касније је постао. Син није био одувек, он је постао из ничега“. Аријанци нису сматрали Христа за обичног човека, већ првим и најсавршенијим створењем Божијим. Аријанство нипошто није било само мала секта, већ је прерасла у велику цркву која се издавала као једина истинита. Цар Констанције (337-361), који је водио послове хришћанске цркве, је често стајао на страну Аријанаца. Под притиском цара, Атанасије је поново свргнут на саборима у Арлу 353. и у Милану 355. године. Почетком 356. је у Александрију послат војсковођа Сиријан са налогом да ухапси Атанасија, али се он склонио у пустињу. Александријску катедру је заузео нови епископ Георгије, а за извесно време Александрија је постала аријански центар. У њој своју проповед започињу Аетије и Евномије. Цар Констанције II је а 359. године сазвао аријански сабор у Равени. Византијски цар Валенс (364-378) је такође био аријанац.

Аријанство је христолошко учење које је проповедао Арије, свештеник у Александрији у Египту. Суштина његовог учења се састојала у разликовању Бога као творца и Христа као божјег створења, што се косило са правоверним учењем о светој Тројици. Арије је сматрао да Христ није исто што и Бог, већ да је он син Божји, којег је Бог створио. „Бог није одувек био Отац; постојало је време када је био сам, и када још увек није био Отац: касније је постао. Син није био одувек, он је постао из ничега“. Аријанци нису сматрали Христа за обичног човека, већ првим и најсавршенијим створењем Божијим. Аријанство нипошто није било само мала секта, већ је прерасла у велику цркву која се издавала као једина истинита. Цар Констанције (337-361), који је водио послове хришћанске цркве, је често стајао на страну Аријанаца. Под притиском цара, Атанасије је поново свргнут на саборима у Арлу 353. и у Милану 355. године. Почетком 356. је у Александрију послат војсковођа Сиријан са налогом да ухапси Атанасија, али се он склонио у пустињу. Александријску катедру је заузео нови епископ Георгије, а за извесно време Александрија је постала аријански центар. У њој своју проповед започињу Аетије и Евномије. Цар Констанције II је а 359. године сазвао аријански сабор у Равени. Византијски цар Валенс (364-378) је такође био аријанац.